Легенда каже да су баш на том месту косовски јунаци видали своје ране, а светогорски монаси се молили за спас православних душа.
Шест векова касније, баш ту је створен мит о “Малом Косову” – месту на коме су српски војници још једном својом крвљу одбранили веру и слободу.
Данас, у тој ували, капији Шумадије, ушушканој између Враче брда и Човка, далеко од цивилизације, из пепела ниче једна од најстаријих српских светиња – манастир Великомученика Георгија, познатији и као Ћелије Колубарске.
Од пре две године посао обнове је поверен јеромонаху Доситеју Хиландарцу – једном од монаха манастира Хиландар који је после 20 година на Светој Гори одлучио да се врати у Србију како би обновио ту светињу баш као што је у Атосу обновио хиландарску келију Преображења – Патерицу – место где је живео и молио се Свети Сава.
– Има доста симболике у овом месту, али и директних веза са Светом Гором. Мада је манастир саграђен негде у исто време када и истоимени манастир у Лелићу, ове Ћелије Колубарске неправедно су заборављене. Ипак, захваљујући епископу шумадијском Јовану полако га враћамо из заборава и дајемо значај какав и заслужује – започиње причу игуман, јеромонах Доситеј Хиландарац.
Заједничка гробница
Манастирски комплекс је и даље велико градилиште. Пре само неколико дана завршено је малтерисање унутрашњих просторија првог спрата и поткровља конака у коме ће бити смештени монаси, али и кухиња, трпезарија, будући салон…
Дуж конака су ископани канали куда пролазе вододоводне цеви, струја… С једне стране је већ почело уклањање пањева како би се косина брда претворила у каскаде и одмориште за путнике намернике, а с друге се већ припрема место за темеље нове, много веће цркве од оне која је обновљена 2006…
Особеност овог градилишта је и да се на готово сваком месту где се забоде ашов пронађе по који део из ближе историје Србије.
Највише је предмета из Првог светског рата, па су на тераси манастирског конака поређани немачки шлемови, бајонети, хрпа испуцалих граната и неупотребљени шаржери пушчане муниције.
Игуман показује радове на конаку посетиоцима манастира – фото хаџи Марко Вујичић
– Стално проналазимо делове војне опреме или муниције јер на овом месту се одвијале пресудне борбе Колубарске битке. У тих десетак дана 1914. жестоких сукоба српских и аустро-угарских војника, чак 14 пута су кључне коте прелазиле под контролу једне и друге војске, да би у одсудном тренутку победило срце у јунака и дошло до пробоја Прве армије војводе Живојина Мишића. Била је то војна победа која је означила прекретницу у новијој српској историји – прича игуман Доситеј Хиландарац док пребира по пронађеним стварима.
Највише је ипак костију из тог периода. У ранијим годинама на овом простору је ископано чак 7.000 скелета српских, али и аустроугарских војника. Сви су сахрањени у обновљеној црквици Светог Ђорђа и по том детаљу ова светиња је једна од само две у свету у којој су на истом месту сахрањени и освајачи и браниоци. Друга је много већа, али релативно близу овој крипти. У оближњем Лазаревцу, у цркви Светог великомученика Димитрија, у крипти Спомен костурнице су похрањене кости више десетина хиљада српских и аустроугарских војника. О тим данима славе сведочи и споменик Димитрију Туцовићу у непосредној близини манастира.
Манастирско звоно, поклон Амбасаде Републике Чешке – фото хаџи Марко Вујичић
Истовремено, у самом комплексу Ћелија Колубарских је звоно које је пре неколико година даровала амбасада Чешке у спомен на читав пук погинулих чешких војника. Јер, у цркви је уз око 4.000 српских, смештено и око три хиљада аустро-угарских војника.
– И тај однос према погинулим непријатељима говори да ми нисмо народ који мрзе, већ народе који поштује свог непријатеља и који уме да прашта. То су плодови векова утканог хришћанства у српски ген – каже игуман.
Прво крштење
Додуше, међу преживелима из непријатељске војске неки су касније одређивали судбину и Србије, али и Југославије.
– Баш на овим брдима против српске војске борили су се и Јосип Броз Тито и Влатко Мачек… Све је то део историје… – прича Доситеј Хиландарац и додаје да постоје планови да се Србија одужи српским јунацима из Колубарске битке, те да нема бољег места за будући споменик од два брда која надвисују манастир.
Док у хладу конака испијамо хиландарску ракију, много је верника који долазе или да би се помолили Светом Ђорђу или запалили свећу или поразговарали са игуманом. За сваког проналази времена.
Манастирска црква Светог великомуценика Георгија (унутрашњост) – фото хаџи Марко Вујичић
Игуман Доситеј кроз смех каже да је враћању верника у овај манастир допринео и “бренд” што је дошао са Хиландара, али да је ипак пресудило то што је уверио људе да заједно могу да дигну светињу из пепела.
– На првој литургији коју сам служио биле су само две старице. Али, мало помало, народ је полако почео да долази и да се баш овде моли Богу. Ево, пре неколико недеља смо имали и прво крштење у манастиру што ми је посебно драго. Верујући је наш народ и зато и радо припомаже, јасно, свако онолико колико може. У томе сам посебно захвалан нашој дијаспори која је у значајној мери помогла досадашњу обнову манастира. Заиста смо захваљујући нашем верујућем свету расутом широм планете много тога урадили у обнови. И више од онога што смо мислили да ћемо бити у прилици. Очекујемо ускоро и велику донацију из Америке, наши људи су тамо већ почели да прикупљају помоћ – прича овај игуман и додаје да ће сви заинтересовати имати још много прилика да дају свој допринос.
Са верницима из Лазаревца и околине – фото хаџи Марко Вујичић
Игуман Доситеј Хиландарац напомиње да му је на почетку био приоритет да мало увећа манастирску земљу, а затим и да решава нека основна, егзистенцијална питања.
– Када сам дошао овде пре две године била је само црква, мало двориште и овај, доњи део конака. Није било воде, а о другим стварима сам могао само да маштам. Ипак, мало-помало почели смо да решавамо проблеме. Бушењем бунара смо трајно решили проблем водоснабдевања, а сада нам је жеља да што пре завршимо конак за пријем братства. Има великог интересовања, посебно међу младима, али шта то вреди ако немају где да живе, где да се моле Богу. Када то буде омогућено, уверен сам и да ће обнова манастира ићи много брже, а у плану нам је да саградимо и нову гостионицу, економске зграде, па и већу цркву – прича игуман Доситеј Хиландарац.
У плану три олтара
Заиста, црква Светог Ђорђа је толико мала да и десетак верника у њој направи неописиву гужву. То је посебно проблем у пандемији COVID-19. Отуда се игуман досетио па је највећи део прошлог лета служио под – војничким шатором.
– Отворили бисмо два шаторска крила и тако су и верници, а и ми били безбедни. Када је захладило, у доњем делу конака, у гостионици смо пробили врата и направили простор са олтаром у коме смо могли да се окупимо и помолимо Богу. Зато су и планови да нова црква буде много већа. Постоји чак идеја и да се састоји од три олтара и то опет уз симболику коју је сам Бог тако предвидео. Централни олтар би био посвећен Светом Ђорђу, јер је Колубарска битка и почела баш на Ђурђиц, други би био посвећен Светом цару Урошу јер је управо на његов дан српска војска извојевала победу, а трећи олтар би био посвећен Светом цару Лазару, који је симбол српских мученика. Али, још је рано да правимо те планове, јер је ипак приоритет да се најпре направи место у коме ће монаси моћи и да живе и да се моле…
Манастирска црква Светог великомуценика Георгија – фото хаџи Марко Вујичић
Мада не постоји много писаних трагова о настанку манастира, игуман Доситеј наводи да су га у 14. веку највероватније основали српски монаси са Свете Горе.
– Чињеница је да је ово место још у турско време називано Ћелије. Тај назив се може пронаћи и у једном турском дефтеру из 1741. у коме се наводи назив места и да нема становника. Ћелије су превод грчког назив за нижу јединицу од манастира која припада манастиру, али је са мањим бројем монаха који су се одлучили за молитвено тиховање. Иако не постоје егзактни подаци, претпоставка је да су га светогорски монаси основали бежећи од турског зулума. У Хиландару је у то време било доста тих келија, а истовремено је тада био и велики број Срба међу монаштвом. Знамо за тај период да је постојало најмање шест манастира у којима су били Срби, али уколико погледамо Светогорски томос из 1340. године видећемо на њему потписе чак 12 српских игумана – прича наш домаћин.
Манастир Светог Ђорђа је био у функцији све до 1791. када су током аустро-угарско-турског рата и ова, као и већина других српских светиња “капије Шумадије” биле сравњене са земљом. О томе су сведочили остаци старе цркве, односно метар и по зидова и фрагменти средњовековних фресака. О томе своју причу могу да испричају и два манастирска звона која су претерана у манастир Боговађа.
– Звона је претерало 12 волова, јер је једно било тешко 700, а друго 400 килограма и само по том детаљу се да основано претпоставити да је то био богат манастир. Црква Светог Ђорђа је први пут обновљена 1923, а други пут, захваљујући владици шумадијском Јовану 2006, када је и одлучио да буде део будућег манастира.
До конкретних дела је дошло тек када је за игумана манастира посвећеног светом ратнику, Великомученика Георгија, постављен овај игуман веома занимљиве прошлости. Пре него што се потпуно посветио Богу, овај јеромонах је завршио Војну академију и радио у Војсци све до 1998. у 450. ракетном дивизиону из Краљева. Униформу је заменио мантијом 1998. када одлази у Хиландар. Али, то је већ за неку другу причу…
Јеромонах Доситеј Хиландарац изнад манастира – фото хаџи Марко Вујичић
Три клика до донације
Манастир Ћелије Колубарске једини је у коме се прилози могу донирати из отаџбине и дијаспоре и то са свега неколико кликова мишем.
На сајту манастира manastircelije.com у делу “помозимо обнову” то је могуће било преко платне картице или преко пејпала једнократним прилогом или могућношћу да се манастир донира сваког месеца.
“Будимо важна карика која спаја прошлост и будућност, карика због које ће нам преци бити захвални, а наши потомци на нас поносни тако што ћемо помоћи обнову са малим прилогом од једног или више евра, или се месечно претплатити са једним или више евра путем ПаЏПал-а или ваше платне картице”, стоји на сајту на коме је затим објашњена проста процедура донације.
Увођење соларне енергије
Манастир Светог Ђорђа ће, уколико се испуне сви науми игумана Доситеја Хиландарца, бити и један од манастира за 21. век, у коме ће се спојити прошлост, али и модерне технологије данашњице. Манастир је већ добио интернет везу са остатком света, а све келије и трпезарија ће се грејати посебним системом који притом и штеди енергију.
Наум је и да се трошкови додатно смање увођењем зелене енергије, односно мини фабрике соларне енергије.
– Са уведеним системом грејања аутоматски имамо и стално топлу воду, а са соларним постројењем које би било постављено тако да ни мало не нарушава хармонију манастира, снабдевали бисмо се и струјом, тако да би тиме и знатно смањили све трошкове – открива игуман.
Лековити извор
Према предању управо на овом месту своје ране су видали косовски јунаци. Игуман Доситеј каже да према предању самих мештана у близини манастира се налазио и извор лековите воде по чему је и брдо добило назив Враче брдо.
– Једном приликом сам довео рашљара који је обишао место где ми је један сељак рекао да је био тај извор. Рашље су показале да ту има воде, али је вероватно променила ток. Вода коју смо пронашли такође је одличног квалитета, а анализа је утврдила да има повишену количину магнезијума и калцијума. Планирам да на анализу дам и воду са тог извора – прича наш домаћин.
Скелет велможе
У крипти цркве је пронађен скелет особе за коју неки претпостављају да је Гргур слепи Бранковић.
– Дилема је да ли је то заиста он, јер према неким подацима је сахрањен на Хиландару, или је то Бранковићев стриц који је носио такође то име. Како год, код скелета је пронађено девет сребрних дугмића. И та чињеница, али и податак да је сахрањен на месту на коме се ипак не може свако сахранити говори да је у питању неко из вишег сталежа властеле, или ктитор или велики приложник – открива наш саговорник.
Од поручника до монаха
Животни пут игумана Доситеја Хиландарца је више него особен.
Рођен 1971. године у Љигу, најпре завршава Војну гимназију, а затим уписује Војну академију у Рајловцу, смер РВ и ПВО. С избијањем рата прелази у Београд где 1995. године дипломира и добија прве официрске чинове.
До 1998. године када је на сопствени захтев напустио Војску, радио је као поручник у 450 ракетном пуку Трећег ракетног дивизиона са седиштем у Краљеву.
Чим је раздужио опрему отишао је у манастир Хиландар на Светој Гори.
Необични сан
Мада је у цркви Светог Ђорђа, као и у оној у Лазаревцу сахрањено више десетина погинулих аустро-угарских војника, игуман Доситеј није имао прилику да упозна неког од потомака тих људи. Ипак, наводи текст једног новинара који је пре више десетина година описао како му се у сан јавио један од предака који су овде погинули.
– Вођен тим сном, он је дошао у Југославију, а затим га је тај погинули војник водио све до Лазаревца. Тек ту је тај глас био збуњен. Испоставило се да су кости његовог рођака заправо биле сахрањене на два места. Један део у Лазаревцу, а други овде. Тај Немац је после редовно долазио овде, а како сам чуо чак је и изградио кућу у Србији – прича игуман Доситеј.
Предмети ископани у манастиру Целије Лазаревачке – фото хаџи Марко Вујичић
Извор: Vesti Online