ЋЕЛИЈЕ КОЛУБАРСКЕ

МАНАСТИР СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ЋЕЛИЈЕ

Манастир Ћелије посвећен светоме великомученику Георгију налази се око 3 km југоистично од Лајковца, а 2 km источно од ушћа реке Љиг у реку Колубару. Такође у непосредној близини ушћа тих двеју река на једно 1 km удаљености је и археолошко налазиште Анине из Римског доба.  Манастирска црква је сазидана у ували испод Враче брда (кота 293) и брда Човке (кота 272) на надморској висини 139 m. Поред манастира у ували протиче плитак поток Каменица. У тој скривеној долини највероватније током XIV века или почетком  XV века подигнут је мањи манастирски комплекс састављен од једнобродне цркве и неколико објеката. Прошлост манастира св. Георгија у селу Ћелије код Лајковца веома је тајновита. Досадашњи покушаји да се она одгонетне нису се могли заснивати на уобичајеним писаним изворима, јер њих готово да није ни било, већ искључиво на изворима другачије природе.

А један од ретких писаних података о старости манастира даје Петар Ж. Петровић у књизи Шумадијска Колубара (Београд 1949). Он бележи следеће: „Стари манастир Ћелије, по коме је ово насеље добило име, био је у потоку Каменици. Он је посвећен Св. Ђурђу. По предању два пута је рушен и трећи пут обновљен. У Карађорђево време пренета су манастирска звона и црквене утвари у манастир Боговађу на чување. Звона су била тако велика да су их вукли дванаест пари волова. Тада су Турци порушили манастир до темеља, а остала је само часна трпеза од камена у олтару, коју су касније пренели у цркву суседног села Петке. Кад се подизала данашња црква на темељима старог манастира, тада се раскопала камена плоча и под њом је нађен људски костур. По предању код овог манастира је сахрањен слепи Гргур, син деспота Ђурђа, па се казује, да је откривени костур слепога Гргура“.

Манастир је служио за смештај мањег броја монаха, и по угледу и концепцији подсећа на велики број манастира који су у то време, под утицајем Свете Горе, подизани у Србији. Он је највероватније настао у другој половини XIV или почетком XV века када је непознати представник српске властеле вођен духовним мотивима, уз приметан јак утицај светогорских идеја, одлучио да у средњевековној жупи Пепељевац, у скривеној долини поред маленог потока, подигне храм посвећен св. Георгију. Избор једног од светих ратника за патрона и места за градњу храма у пограничном подручју према Угарској указују да је ктитор био представник српске војне властеле. Након смрти, ктитор-оснивач је сахрањен највероватније у јужном делу западног травеја цркве уз постављање каменог надгробника. Приликом градње спомен костурнице ктиторски гроб је девастиран.

Археолози Радивоје Арсић и Владимир Пецикоза који су испитали целокупну унутрашњост цркве и део порте изнели су мишљење да су првобитни патрони манастира били св. Врачи. Утемељење су нашли у постојању топонима Враче Брдо, по предању по којем су овде боравили врачи и постојању оближњег извора слане воде за који се везују лековита својства. Такође се у предању помиње да су војници после косовског боја код тог извора видали ране. Овакво мишљење се не може лако прихватити јер су сви докази везани за топоним „Враче Брдо“. За брдо постоји и други назив Врапче Брдо, што може да указује на птице врапце.

У првом периоду трајања манастир се састојао од цркве, конака, трпезарије и обзиђа. Једнобродна црква са два пиластра у наосу и полукружном апсидом је имала плитко фундиране темеље, зидове од притесаног кречњака са квадратним тесаницима сиге на карактеристичним местима, засведен полуобличасти свод и двоводни кров без куполе. Постојао је спољашњи и унутрашњи живопис. Од околних храмова је издвајају правилан облик и пропорционалне димензије.

Део сачуваног живописа

Првобитни манастирски конак још увек није лоциран, а највероватније се налазио западно од храма. Јужно од цркве била је трпезарија наслоњена на обзиђе, данас прекривено савременим конаком за становање.

Нешто касније, на прелазу XV у XVI век, у централном делу наоса, извршена је сахрана још једне значајне личности, православног мушкарца старијег од 60 година. На место сахране које је било неуобичајено за средњи век не би требало гледати као жељу да се гроб прикрије, већ као нови начин размишљања и живота у цркви, што се истовремено може срести и у манастиру Ваведење у Славковици. Покојник није био сахрањен у сандуку, већ су преко њега постављене само дрвене даске и обрађени лежећи правоугаони надгробник са полукружним завршетком од пешчара оријентисан правцем запад-исток, без икаквог украса и текста. У гробу је било једино девет сребрних дугмади, највероватније пореклом са његове одеће.

Гроб и надгробник личности сахрањене у цркви манастира Ћелије

Идентитет покојника није утврђен, али како је у време његовог живота ова област била увелико освојена од Османлија који су се ослањали на локалне кнежеве уврштене у редове турских спахија, могуће да је реч о Новаку сину Милошевом, кнезу из нахије Колубара којој је једним делом припадало село Ћелије, без Белог Брода и Лаловца. Ови кнежеви, представници локалне самоуправе, умели су често да наступе као обновитељи српских храмова, те је могуће да је то исто учинио и кнез Новак, који је због тога и сахрањен у централном делу наоса.

Иако се у турским дефтерима из прве половине XVI века помиње место Ћелије, нема никаквог помена самог манастира, што не значи да није постојао. У каснијем попису из 1741. село Ћелије је било прикривено од становника Петке који су обрађивали тамошњу земљу, због чега је 1743. регистровано као мезра и додељено као тимар извесном Хасану уз обавезу да га насели.

Источно од цркве, као последица новог начина размишљања, негде током XVII или XVIII века подигнут је нови конак за становање, спратне природе и делимично укопан својом северном страном у брдо. Конак је био у употреби током XVIII и почетком XIX века, а његови темељи су се очували до данашњих дана.

Манастир је уз извесне прекиде највероватније постојао до краја XVIII века када је потпуно запустео. Постоји предање које казује да су манастир у Карађорђево доба по други пут срушили Турци топовима са брда, али је вероватније да је у питању била Кочина крајина. Након разарања цркве, пренета су звона са „дванаест пари волова“ у манастир Боговађу на чување, што делимично потврђују записи боговађског игумана Мојсија (Савић) у Дабином јеванђељу од 4. фебруара 1808. и сведочење марковачког пароха Марка Димитријевића крајем XIX века. Из игуманових записа се може видети да су звона била тешка око 400 и 700 килограма.

Боговађски калуђери су за потребу оправке свог храма током 1843-44. узели и један део камена из манастира Ћелија, што је изазвало протест Ћелијанаца. Епископ Сава је заштитио оптужене монахе тврдњом да је манастир у Ћелијама градио игуман Мардарије истовремено кад и Боговађу, те ова црква припада Боговађи.

Када је средином друге половине XIX века породица Стошић обнављала запустелу цркву у Петки, пренета је и камена часна трпеза. Градња спомен цркве „где ће бити смештене кости наших јунака који су погинули бранећи своја огњишта“ у Првом светском рату, почела је 1924. године да би већ 1925. године служена Литургија. Обновљена црква је постала спомен костурница за око 7.000 српских и аустроугарских војника изгинулих у околини Врачег Брда и Човке током Колубарске битке 1914. године. Најжешће битке вођене су између Враче Брда и Човке у Ћелијама. Приликом обнове манастирске цркве очувани делови камених црквених зидова максималне висине од 1,5 м надзидани су опеком, а кости изгинулих војника су положене у крипту у наосу и испред западног улаза. Преко остатака првобитног пода од облутака и опеке заливених кречним малтером постављен је нови и том приликом је највероватније у јужном делу западног травеја откривен ктиторски гроб са надгробником који је девастиран и негде померен. Предање по којем је у манастиру сахрањен Гргур Бранковић је тада оживело и народ је почео да верује да поменути гроб припада сину деспота Ђурђа, иако је званично прихваћено да је он сахрањен у Хиландару где се он замонашио и упокојио 1459. године.

Током 2004-05. извршена су извесна археолошка истраживања везана за реконструкцију цркве и крипте који су били тешко оштећени влагом и подземним водама. Тада је изграђен дренажни систем, хидроизолована црква и крипта, учвршћени темељи, поправљена фасада и делимично обновљен малтер.

Црква је деценијама била заборављена, а настојањем и трудом Епископа шумадијског Јована манастир је поново васпостављен и освећен 29. јула 2006. са статусом метоха манастира Св. Луке у Бошњанима код Варварина.

Адреса: Манастир Ћелије, 14224 Лајковац
Телефон: 014/34-33-507

Подаци правног лица:
ПИБ: 1028560
Матични број: 176627
Правна адреса: Краља Александра Првог 31А
Назив: Српска православна црква – епархија шумадијска – Крагујевац


Настојатељ манастира: игуман Доситеј Хиландарац